Webshop - Trgovina SEMERKAND
Meni - Izbornik

Objavljeno u Br 100

Dova

Dova

Tema broja

Jezik i srce muslimana su uvijek u dovi i zapravo njegov kompletan život je satkan od dova. Ako pogledamo bilo koju stranicu života Poslanika Muhammeda, s.a.v.s., i njegovih časnih ashaba, r.anhum, na svakoj ćemo vidjeti dovu. U svim stanjima i prilikama oni su posezali za dovom. U današnjem svijetu, kada je veza sa vječnim svakim danom sve slabija, da bismo sačuvali srčanu vezu sa Gospodarom i svoj život živjeli usmjereni prema Njemu Uzvišenom, neophodno je da prigrlimo i iznova otkrijemo dovu.

Dova je predočavanje našegstanja Allahu, dž.š., traženje pomoći i podrške u rješavanju problema i teškoća koje nas zadese. Dova je ibadet, ali je ujedno i sredstvo približavanja Gospodaru. A Uzvišeni Stvoritelj nas je obradovao viješću da će primiti dovu učinjenu u skladu sa propisima.

Srž ibadeta

Božanska zapovijed u kojoj se kaže da kod Allaha, dž.š., nemaju nikakve vrijednosti oni koji Mu se ne obraćaju, zapravo govori u kolikoj je mjeri dova važna i kolika je njena vrijednost. Rob dovom predočava svoje želje i stanje, te traži pomoć od svoga Gospodara, ali u suštini, on time priznaje i pokazuje ovisnost o Stvoritelju, prihvata svoju slabost svjestan da vlast i snaga pripadaju samo Njemu. Hvali Ga i priznaje Njegovu plemenitost i darežljivost. A to je srž robovanja i ibadeta.

Upravo iz tog razloga Poslanik, s.a.v.s., je rekao: “Dov je sama po sebi ibadet” i “Dova je srž ibadeta”.

Resulullah, s.a.v.s., nam pojašnjava da je dova ibadet, a one koji se Uzvišenom Allahu ne obraćaju ubraja u ohole i kaže da će takvi ući u Džehennem poniženi. Poslanik, s.a.v.s., je rekao: “Dova je ibadet” a zatim proučio ajet: “Pozovite Me i zamolite, Ja ću vam se odazvati! Oni koji iz oholosti neće da Mi se klanjaju– ući će, sigurno, u Džehennem poniženi” (Mu’min, 60) (Taberani, Dua, hadis br. 11)

Svjesnost o vrijednosti dove

Uzvišeni Gospodar nas je obavijestio o tome koliko je dova važna u životu vjernika, a Poslanik, s.a.v.s., je to potvrdio stavljajući veliki akcenat na činjenje dove. Također je rekao da je dova zapravo velika milost i dobrota ukazana ljudima. Naš voljeni Pejgamber, s.a.v.s.,– vjernicima primjer u svim segmentima života, uči nas vrijednostima, šartima i adabima dove, ali nam istovremeno otkriva suštinu i skrivena značenja iste. Ističući značaj dove u jednom hadisu kaže: “Kome je data mogućnost činjenja dove, tome su otvorena i vrata rahmeta (milost). Od svih dova, Allahu najdraža je ona u kojoj se traži oprost i dobro na oba svijeta.” (Tirmizi, hadis br. 3548; Taberani, ed-Dua, str. 386)

Kelabazi, rah., kaže: “Spomenutim hadisom naglašava se vrijednost i značaj dove, te ukazuje na veličinu Allahove, dž.š., dobrote, što ukazuje na obavezu zahvalnosti Njemu Uzvišenom. Pored toga, sadržaj dove, odnosno ono što rob traži od svoga Gospodara, pokazatelj je njegovog položaja kod Uzvišenog Allaha. Kada se robu otvore vrata činjenja dove, Uzvišeni Allah ga privlači Sebi, a sprječava ga da traži od ljudi. Uzima ga u Svoju zaštitu i uvrštava u odabrane robove koji se Njemu okreću. Spašava ga od zaokupljenosti stvorenjima i okreće ga Sebi. A šta očekivati od Onog Koji kad daje, daje potpuno, a onom ko čini dovu daje mnogo više od onog što je tražio?! Onima koji Mu se dovom obrate, obećava da će se zasigurno odazvati. U ajetu kaže: “Pozovite Me i zamolite, Ja ću vam se odazvati!” (Mu’min, 60). U drugom ajetu stoji: “Onaj koji se nevoljniku, kad Mu se obrati, odaziva…” (Neml, 62) Nadalje, Uzvišeni Allah kaže: “On ima najljepša imena! Vi Ga zovite njima! A klonite se onih koji izvrću Njegova imena.” (A’raf, 180)

Stoga, ukoliko rob čini dovu dozivajući Gospodara Njegovim lijepim imenima, hvaleći Ga i spominjući svojstvima koja dolikuju samo Njemu, dova će mu zasigurno biti primljena. Ukoliko ne bude primljena, uzrok tome rob će potražiti kod sebe, jer Allah, dž.š., je uzvišen od bilo kakvog nedostatka. Resulullah, s.a.v.s., je rekao: “Kome je data prilika da čini dovu, taj neće biti lišen ni ispunjenja dove.” (Taberani, el-Evsat, 7/177-118; Ibn Šahin, et-Tegrib, str. 153)

Obzirom da je tako, kako je moguće da se Gospodar svjetova ne odazove onome ko Mu se obrati? On zapravo voli da čuje glas onog ko Ga moli. Jer da nije tako, ne bi mu ni otvorio vrata dove. U jednom hadisu, Resulallah, s.a.v.s., je rekao:

Kada Allah, dž.š., zavoli jednog roba, na njega neprestano spušta nedaće, poput kiše. Pa kada se taj rob obrati dovom Gospodaru, meleki kažu: Ovo je poznati glas! A Džibril, a.s., kaže: Gospodaru, taj i taj rob, Ti čini dovu. Hoćeš li mu udovoljiti… Uzvišeni Allah im odgovara: Vi ostavite Mog roba. Volim da slušam njegov glas. A kada rob kaže: Ja Rabbi! Gospodar svjetova odgovara: Izvoli robe Moj, traži da ti udovoljim. Da ti uslišim svaku dovu! Da ti dam sve što od Mene tražiš! Dovu ću ti uslišati, ili tako što ću ti to što tražiš dati veoma brzo, na dunjaluku, Ili ću ti dati mnogo više od toga na Ahiretu, ili ću zarad te dove otkloniti od tebe mnogo veću nedaću!” (Ibn Ebi’d- Dunya, el-Maraz ve’l-Keffarat, s. 173; Dejlemi, el-Firdevs, 1/251)

Šejh Kelabazi, rah., je rekao: “U hadisu je rečeno: ‘Uslišat ću svaku dovu kojom Mi se obrati…’, dok se u ajetu kaže: ‘Pozovite Me i zamolite, Ja ću vam se odazvati!’ (Mu’min, 60). Alimi kelama kažu da ‘odazivanje’ (idžabet) može biti dvojako; traženo može biti udovoljeno ili neudovoljeno, a primljenost dove (istidžabet) znači ispunjenje u cjelosti onog što se traži. Prema riječima stručnjaka iz lingvistike, harf ‘sin’ iz riječi ‘istidžabet’ dolazi u značenju zakletve. Allah, dž.š., je uzvišen od toga da porekne Svoju riječ. Stoga, čovjek ne smije ulaziti u zabludu tvrdnjom da mu dova nije primljena, o čemu nam govori sljedeći hadis:

Allah, dž.š., je obavijestio Davuda, a.s., o stanju sinova Israilovih i naredio mu: – Reci im (zalimima) neka Mi ne čine dovu! Ja sam se zakleo Svojim Bićem da ću se odazvati (uzvratiti) onom ko Mi se dovom obrati! Ako oni budu dovu činili i od Mene tražili, Ja ću im odgovoriti prokletstvom!” (Ibn Ebi Šejbe, el- Musannef, 6/344; 7/68; Ahmed, ez-Zuhd, s. 63)

Uzvišeni Allah nam govori da će se odazvati svakom ko Mu se obrati. Kolika li je to samo počast za nas?! Zar to nije dovoljan razlog da Mu činimo dovu? A On će nam se odazvati… Međutim, Uzvišeni Allah odlučuje da li će nam dati ono što tražimo. On je rekao: ‘Ono što tražiš, ili ću ti dati odmah (na dunjaluku), ili ću ti sačuvati i uvećati, ili ću kao odgovor na tvoju dovu otkloniti od tebe nedaću!’ Nema sumnje da je za čovjeka velika čast i to što Allah, dž.š., odlučuje i bira šta je najbolje za njega. Osim toga, za roba je sigurno vrjednije i bolje da mu Gospodar odgodi davanje onog što traži, iz razloga što će mu to sačuvati i uvećati kod Sebe. A kada bi čovjek znao veličinu i značenje riječi ‘kod Sebe’, sa lahkoćom bi podnio svaku muku. Stoga trebamo nastojati da shvatimo vrijednost Allahovog, dž.š., odlučivanja u naše ime. Vratimo se još jedanput na rečenicu: ‘Allahu najdraža dova jeste traženje oprosta i dobra, na oba svijeta’, kako bismo se posebno dotaknuli pitanja oprosta.

To što Allah, dž.š., posebno bdije nad nama, pokriva naše mahane od drugih, podržava nas u dobru, skriva od drugih naše stanje i djela, ili kraće rečeno, to što Gospodar skriva naše grijehe od neprijatelja i onih koji rade protiv nas, želeći da nas uvuku u fitnu, zapravo je pokazatelj da nam Uzvišeni Allah oprašta. ‘Dobro’ spomenuto u hadisu podrazumijeva čuvanje i zaštitu od drugih. Osim Njega Uzvišenog ne postoji niko od koga bismo mogli tražiti spomenute blagodati.” (Kelebazi, Bahru’l-Fevaid, 1/127-129)

Život protkan dovama

Dova je čovjekovo utočište u svakom trenutku i stanju. Ljudi najčešće pribjegavaju dovi u trenucima tegobe i nedaća. Resulullah, s.a.v.s., je rekao: “Dova je lijek za nedaće koje zadese čovjeka, i za one koje još nisu došle. Stoga, prigrlite dovu, o Allahovi robovi!” (Tirmizi, Da’vat, 102; Hakim en-Nisaburi, el-Mustedrek, 1/670)

Izraz “Dova je lijek za nedaće koje su došle i koje još nisu” ukazuje na to da se bereketom dove, Allahovom, dž.š., dozvolom, otvaraju kapije rahmeta i milosti. Međutim, bitno je da osoba čini dovu svjesna svoje ovisnosti o Allahu, dž.š., i da, spominjući Ga, očekuje nagradu samo od Njega. To je za roba bolje od ispunjenja mnogih njegovih dova. Dove učinjene na opisani način, daju čovjeku snagu da izdrži sve nedaće koje ga zadese. One donose sevape za podnošenje teškoća i nagradu zbog obraćanja Allahu, dž.š., u stanju boli i nemoći. Pored toga, čovjek postaje od onih kojima je data čast činjenja dove.

Dova u teškim trenucima povećava čovjekov sabur i pomaže mu da pokaže zadovoljstvo odredbom, ali ujedno ga sprječava od kukanja i jadikovanja, koje je uzrok gubljenja sevapa. Osim toga, dova ublažava ili u potpunosti otklanja nedaće koje još nisu ni došle. Čovjek, zahvaljujući dovama, pokazuje sabur, zadovoljstvo i šukur, a nagradu za to dobija i na dunjaluku i na Ahiretu. To je posebna dobrota Uzvišenog Allaha koju On, dž.š., daje kome želi. Jedna od dova kojim nas je podučio Poslanik, s.a.v.s., sadržana je u sljedećem hadisu: Neki čovjek je došao kod Poslanika, s.a.v.s., i rekao: O Allahov Poslaniče! Koju dovu je najbolje da učim kada klanjam namaz? Poslanik, s.a.v.s., mu odgovori: “Došao mi je Džibril, a.s., i rekao: ‘Najbolja dova u namazu je: ‘Allahu moj! Sva hvala i zahvala pripada Tebi. Sva vlast pripada Tebi. Ti si Stvaraoc svega. I sve će se Tebi vratiti. Tražim od Tebe svako dobro a utječem Ti se od svakog zla!’” (Bejheki, Šu’abu’l-Iman, 6/232; Munziri, et-Tergib, 2/288)

Riječima “Sva hvala i zhvala pripada Tebi” priznajemo Allahovu, dž.š., čistoću i uzvišenost od svega. Riječima “Sva vlast pripada Tebi” iskazujemo tevekkul spram Uzvišenog Allaha i zadovoljenje samo Njime. Rečenica “Ti si Stvaraoc svega” izražava sigurnost i spokoj. A riječi “Tebi će se sve vratiti” podstiču na ihlas i okretanje lica samo Njemu Uzvišenom. Riječi “Od Tebe tražim svako dobro” izraz su pribjegavanja Allahu, dž.š., i želje za ostajanjem u Njegovoj blizini, a riječi “Utječem se Tebi od svakog zla” znače prestanak robovanja nefsu i napuštanje njegovih osobina.

Resulallah, s.a.v.s., je rekao:   “Kome je dato četvero, zasigurno   mu je uz to dato još četvero.   Objašnjenje tih riječi nalazi se   u Allahovoj Knjizi: Kome je data   blagodat zikrullaha (spominanja   Allaha, dž.š), data mu je i blagodat   da Allah, dž.š., njega zikr   čini (spominje), jer Uzvišeni Allah   kaže: ‘Spominjite Me, i Ja ću vas   spominjati!’ (Bekara, 152)

Kome je data mogućnost činjenja   dove, dat mu je i odgovor   na dovu, jer Uzvišeni Allah kaže:   ‘Pozovite Me i zamolite, Ja ću   vam se odazvati(Mu’min, 60)   Kome je data blagodat činjenja   šukra, dato mu je i povećanje   blagodati, jer Uzvišeni Allah   kaže: ‘Ako budete zahvalni, Ja ću   vam uistinu još više dati!’   (Ibrahim, 7)

Kome je data blagodat činjenja   istigfara, zasigurno mu je   dat i oprost, jer Uzvišeni Allah   kaže: ‘Tražite oprost od vašeg   Gospodara, jer On uistinu mnogo   oprašta!’ (Nuh, 10)” (Taberani,   el-Evsat, 7/117-118; Bejheki,   Šu’abU’l-Iman, 6/295)

Dešava se da oni koji nemaju   dovoljno znanja, kažu: “Mi činimo   dovu, ali nam dova nije primljena”,   međutim oni trebaju znati da tim   riječima vrlo otvoreno proturječe   Allahovom, dž.š., ajetu: “Pozovite   Me i zamolite, Ja ću vam se   odazvati”. Zapravo to mogu reći   samo oni koji su lišeni znanja i   pronicljivosti. Poslanik, s.a.v.s.,   nas je obavijestio na koji način se   Allah, dž.š., odaziva robu: “Svakom   ko čini dovu, Allah, dž.š., se   odazove na jedan od tri načina;   Ili će mu ono što traži dati odmah   na dunjaluku, ili će mu to sačuvati   za Ahiret, ili će ga zarad te   dove osloboditi jedne teškoće.”   (Ahmed, el-Musned, 17/213-214;   Buhari, el-Edebu’l-mufred, str. 248)

Da nije dove…   “Allah vam poklanja pažnju   samo zbog vaše dove”   (Furkan, 77)   Već na prvi pogled jasno je da   prethodni ajet nosi poruku: “Da   ne činite dovu, Gospodar vam ne   bi ukazao pažnju. Jer ako Mu se   ne obraćate i ne tražite od Njega,   ta zbog čega da vam se okrene i   ukaže vam pažnju i vrijednost?”   Imam Buhari, rah., kaže da   dova znači ibadet. U jezičkom smislu,   osnovno značenje dove jeste   željeti, tražiti. Ponekad je dova   traženje od Allaha, dž.š., riječima,   naprimjer, osoba zamoli: “Allahu   moj, smiluj mi se!” Ponekad je to   činjenje djela koja će biti uzrok ispunjenja   dove. To može biti izvršavanje   Allahovih, dž.š., zapovijedi,   zikrullah ili bilo koje djelo kojim je   Allah, dž.š., zadovoljan.

Prenosi se sljedeći hadis kudsi:   “O sine Ademov! Od četvero,   jedno pripada Meni, jedno tebi.   Jedno je između Mene i tebe,   jedno između tebe i Mojih robova.   Meni pripada da Mi činiš   ibadet, ne pripisujući Mi druga,   a tebi pripada nagrada za svako   dobro koje učiniš. Ono što je   između tebe i Mene jeste dova;   tvoje je da činiš dovu a Moje je   da primim dovu. Između tebe i   drugih robova je to da ljudima   želiš isto što i sebi!” (Ebu Ja’la,   el-Musned, 5/143; Taberani, ed-   Dua, hadis br. 16)   Prva odlika vjernika, i ujedno   ono što čini temelj vjere, jeste   ihlas. Robovati Allahu, dž.š., sa   ihlasom znači živjeti vjeru samo   radi Allaha, dž.š., čineći ibadet bez   ikakvih primjesa širka. Ibadet u   kojem nema ihlasa, ne uzdiže se   do Allaha, dž.š., niti biva primljen.

Druga odlika je činjenje dobrih   djela. Kako je rečeno u hadisu:   “Rob će na Ahiretu dobiti naknadu   shodno djelima koja je   činio!”, jasno je da će onaj ko   bude činio dobro, biti nagrađen   Džennetom, a onaj ko bude činio   zlo, njegovo mjesto bit će u Džehennemu.   Treća odlika koja krasi vjernika   jeste činjenje dove, a Onaj Koji   prima dove jeste Uzvišeni Allah.   Ako rob na ispravan način izvrši   ono što se od njega traži, i odgovor   će zasigurno doći.   Četvrta odlika je ujedno i primarno   načelo vjere: “Željeti   drugim vjernicima ono što želiš   sebi…” Poslanik, s.a.v.s., je tu odliku   povezao direktno sa imanom,   rekavši da onaj ko je ne posjeduje,   nije upotpunio svoj iman.

Šta treba tražiti dovom?   Jedna od dova koje je činio Allahov   Poslanik, s.a.v.s., glasi ovako:   “Allahu moj, podari mi zdravlje,  čednost, emanet (povjerljivost),  lijep ahlak i zadovoljstvo   Tvojom odredbom!” (Buhari, el-   Edebu’l-mufred, str. 115)   Traženje zdravlja u dovi, podrazumijeva   traženje zaštite od tjelesnih   bolesti, odnosno traženje   ispravnosti u halovima, riječima   i djelima. Čednost podrazumijeva   čuvanje od harama i grijeha, a   povjerljivost–čuvanje povjerenog   emaneta i hakova Gospodara i ljudi.   Lijep ahlak je lijepo ophođenje   sa ljudima i podnošenje teškoća   koje dolaze od njih, a zadovoljstvo   kaderom podrazumijeva potpuno   prihvatanje svega što nas zadesi.   (Ali el-Kari, Mirkatu’l-mefatih,   5/1737)   Kelabazi, rah., u komentaru   kaže: Sve što se traži u prethodnoj   dovi potrebno je da bi se upotpunilo   robovanje Uzvišenom Allahu;   Zdravlje je potrebno za izvršavanje   Allahovih, dž.š., zapovijedi, čednost   za čuvanje od besramnih djela,   povjerljivost za čuvanje organa   od činjenja zla, lijep ahlak za strpljivo   podnošenje tuđeg uznemiravanja,   a zadovoljstvo odredbom   je mušaheda (osvjedočenje) Allahovog,   dž.š., rububijeta. (Kelabazi,   Bahru’l-Fevaid, 1/123)

Prethodno navedenim hadisom   Poslanik, s.a.v.s., podučava   ummet, i savjetuje vjernike da   pokažu zadovoljstvo Allahovom,   dž.š., odredbom. To zadovoljstvo u   srce roba ulijeva smirenost, a srce   onog ko je nezadovoljan Allahovom,   dž.š., odredbom je nemirno   i stalno zauzeto pitanjima: “Zašto   je ovo ovako, zašto nije onako…”   Kako je moguće da se posveti i   preda ibadetu neko ko je neprestano   zauzet mislima i brigama,   tužan zbog toga što stvari ne idu   onako kako on to želi? Može li   takvo srce biti u ibadetu? Može   li razmišljati o Ahiretu?   Kako su samo istinite riječi Šekika   Belhija, k.s.: “Čežnja za prošlošću   i briga za budućnošću odnosi   bereket sadašnjeg trenutka!”   Pored toga, osoba koja ne   pokaže zadovoljstvo Allahovom,   dž.š., odredbom, u opasnosti je   da izazove srdžbu i ljutnju Uzvišenog   Allaha. A odredba Uzvišenog   Allaha će se svakako ostvariti, pokazao   čovjek zadovoljstvo ili ne.   (Mubarekfuri, Mir’atu’l-Mefatih,   8/283)   Odgovor na dovu   Kako bi vjernik dobio odgovor   na učinjenu dovu, najprije treba   ispuniti određene uslove:

  • Da čini dovu u stanju skrušenosti,
  • Da moli ponizno, potpuno   svjestan ovisnosti o Allahu,   dž.š.,   zz Da se iskreno obrati Allahu,   dž.š.,   Da čini dovu budnoga srca,
  • Da iskreno vjeruje da će mu   dova biti primljena.   Amir b. Kajs, r.ah., činio je dovu   riječima: “Allahu moj, ne odgajaj   me kaznom! Ne dozvoli da budem   od onih čije greške su ibret (pouka)   drugim ljudima! Sačuvaj me od   posrtanja usljed poteškoća koje   me zadese. Oprosti mi za djela   zbog kojih očekujem nagradu, ja   želim samo Tvoje zadovoljstvo!”   (Ibnu’l-Arebi, el-Mesalik, 3/491-   492)

Resulallah, s.a.v.s., nam skreće   pažnju na šta trebamo paziti prilikom   činjenja dove:   “Činite dovu čvrsto vjerujući   da će vam biti primljena. Znajte   dobro, Uzvišeni Allah se neće   odazvati na dovu koja se čini   sa gafletom, nemarnog srca!”   (Tirmizi, Daavat, 56; Bezzar, el-   Musned, 17/307)   Stoga rob mora čvrsto vjerovati   da će mu se Gospodar odazvati   na dovu. Posmatrano generalno,   kada neko od nekog nešto traži,   neispunjenje zahtjeva može biti iz   tri razloga; ili onaj od koga se traži   nije u mogućnosti da ispuni, ili nije   toliko darežljiv, ili nije upoznat sa   željom onog koji traži. No, kada je   riječ o Allahu, dž.š., niti jedno od   navedenog nije moguće. On sve   zna, mnogo daje, i posjednik je   apsolutne moći – On je kadar svemu.   Ne postoji snaga niti sila koja   Ga može spriječiti u bilo čemu. Iz   tog razloga dovu treba činiti sa   ubjeđenjem da će se Allah, dž.š.,   odazvati. (Zejdani, el-Mefatih,   3/127)

Kelabazi, rah., je rekao da riječi   hadisa: “Činite dovu čvrsto   vjerujući da će biti primljena”   znače: “Neka vaše duhovno stanje   doprinese tome da vaša dova   bude primljena. Drugim riječima,   vaš unutrašnji mir dok činite dovu   treba biti uzrokom da meleki prepoznaju   vaš glas i kažu “ovo je   poznati glas…” Takvo stanje moguće   je postići tek nakon što se   zadobije ma’rifet, a ma’rifet se   postiže izvršavanjem Allahovih,   dž.š., emrova, čuvanjem od zabrana   i bespogovornim prihvatanjem   Njegovih odredbi.   Rob svojom nutrinom treba biti   usmjeren samo Allahu, dž.š. Takvog   roba Allah, dž.š., spominje   riječima: “…i koji je srce odano   donio” (Kaf, 33).

Pored toga, dok čini dovu treba   osjetiti svoju bespomoćnost, kao   da se nalazi u bezizlaznoj situaciji.   Treba se usmjeriti samo Allahu,   dž.š., bez ikakve nade i očekivanja   od bilo koga drugog. Dakle, treba   biti u stanju nevoljnika bez snage   i moći da nešto učini, očekujući i   nadajući se samo Njegovoj pomoći.   Kako stoji u ajetu: “Onaj Koji   se nevoljniku, kad Mu se obrati,   odaziva, i koji zlo otklanja…”   (Neml, 62)   Neki su to stanje protumačili   na sljedeći način: Biti u stanju   nevoljnika znači pružiti ruke Allahu,   dž.š., bez ikakvog nefsanskog   interesa.   Ako je onaj ko čini dovu u takvom   stanju, može biti potpuno   siguran da će dobiti odgovor. Jer  Uzvišeni Allah obećava da će se   odazvati onima koji Ga budu molili.   To je također jedan od uslova   primanja dove, i ko ga ispuni   Allah, dž.š., će mu zasigurno dati   ono što je obećao, jer On ispunjava   obećanja Svoja. (Kelabazi,   Bahru’l-Fevaid, 1/124)   Adabi činjenja dove   Prilikom činjenja dove odabir   vremena je od velike važnosti.

Ukoliko se dova čini u mubarek   (blagoslovljenim) trenucima,   mnogo je veća mogućnost da će   biti primljena. Neki od mubarek   trenutaka su: u godini–dan Arefata,   među mjesecima–mjesec   ramazan, među danima–petak, i   u danu–zora… kao što Allah, dž.š.,   u ajetu kaže: “…u praskozorje za   oprost grijeha molili…” (Zarijat,   18). Poslanik, s.a.v.s., nas također   obavještava da se dove upućene   noću, pogotovo u zoru, više primaju.   Kaže i to da se ne odbija dova   učinjena između ezana i ikameta   kao ni dova postača. Također se   prenosi da se dova prima u trenucima   pred borbu sa neprijateljem,   u vrijeme kada pada kiša, i nakon   proučenog ikameta. Preporučeno   je i da se dova čini nakon farz namaza.   Blagoslovljenost trenutka   zavisi i od stanja srca. Naime,   vrijeme zore je vrijeme kada je   srce čisto, iskreno i oslobođeno   od svega što producira rasijanost.   Jedno od stanja u kojem se dova   prima jeste i stanje kada je čovjek   na sedždi. Plemeniti Poslanik,   s.a.v.s., je rekao da dova učinjena   na sedždi ima veću snagu.   Od adaba dove jeste i okretanje   prema kibli i podizanje ruku.

Poslanik, s.a.v.s., je na Arefatu,   okrenuvši se prema kibli, činio   dovu sve do zalaska sunca. I uvijek   nakon dove bi rukama potirao   lice. Dovu je lijepo činiti tonom koji   nije ni previše visok ni previše nizak.   Jedne prilike, vraćajući se iz   bitke, ashabi, r.anhum, počeli su   veoma glasno donositi tekbire.   Tada im Resulallah, s.a.v.s., reče:   “O ljudi! Onaj kome se obraćate   nije gluh niti je daleko… On vam   je bliži od vrata vaše jahalice.”   Uzvišeni Allah je hvaleći Zekerijja,   a.s., rekao: “Kada je on   Gospodara svoga tiho zovnuo…”   (Merjem, 3)

Dok čini dovu rob treba biti u   stanju onog koji preklinje. Ne treba   se opterećavati nastojanjem da   riječi dove budu rimovane. Voljeni   Poslanik, s.a.v.s., u jednom hadisu   kaže: “Doći će narod koji će   prelaziti granice u dovi.” Uzvišeni   Allah kaže: “Molite se ponizno i   u sebi Gospodaru svome, On ne   voli one koji pretjeruju (moleći se   previše glasno)” (A’raf, 55). Allahov   Poslanik, s.a.v.s., je zabranio   pretjerivanje u dovi, izgovaranjem   riječi rimujući. U suštini, nije rimovanje   to što je zabranjeno nego je   zabranjeno pretvaranje i usiljenost   u ponašanju i govoru. Štaviše, vidimo   da neke Poslanikove, s.a.v.s.,   dove također sadrže rimu, ali bez   usiljenosti.   Onaj ko čini dovu treba dati   prednost Poslanikovim, s.a.v.s.,   dovama. Nije svako u stanju da   lijepo i ispravno čini dovu. Onaj   ko se udalji od dova koje je činio   Poslanik, s.a.v.s., u opasnosti je   da u dovi pređe granice.   Upravo iz tih razloga, čak i u   Džennetu će postojati potreba za   alimima. Kada se Džennetlijama   kaže “tražite šta želite”, oni neće   znati šta da traže, a alimi će ih   tome podučiti.   Od adaba dove je i gajiti veliku   nadu da će dova biti uslišena. Ne   treba činiti dovu riječima koje izražavaju   mogućnost, kao npr. “Ako   želiš oprosti mi, ako želiš smiluj   mi se” i slično, nego treba tražiti   jasnim i odlučnim rečenicama.   Sufjan b. Ujejne, rah., kaže da   osoba ne treba napuštati dovu   zbog grijeha, napominjući da je   Uzvišeni Allah primio dovu čak i   najgorem od svih stvorenja, prokletome   Iblisu i dao mu rok do   Sudnjega dana.   Poslanik, s.a.v.s., je dovu činio   ponavljajući tri puta.

Naglasio je da   ne treba požurivati sa ispunjenjem   dove i da će dova biti primljena sve   dok rob ne bude požurivao, objasnivši   da je požurivanje zapravo   mišljenje da dova nije primljena.   Prilikom činjenja dove, ne treba   započinjati traženjem. Najprije   treba iskazati zahvalu Allahu,   dž.š., zatim treba donijeti salavat   na Poslanika, s.a.v.s., a potom   iskazati svoju želju i potrebu. Ebu   Sulejman Darani, k.s., je rekao:   “Kada neko od vas želi da zamoli   nešto od Allaha, dž.š., neka prvo   donese selam i salavat na Poslanika,   s.a.v.s., a zatim neka iznese   svoju želju. Nakon što zatraži ono   što želi, neka dovu završi salavatom   na Poslanika, s.a.v.s. Uzvišeni   Allah će primiti dovu na čijem je   početku i kraju salavat. Ne dolikuje   Njegovoj uzvišenosti da primi   dva salavata a ne primi ono što je   između njih.”

Od batinskih adaba dove, koji su   temeljni za njeno uslišenje, jeste   pokajanje, vraćanje tuđih hakova,   i usmjeravanje Allahu, dž.š., cijelim   bićem. To je nešto što najviše   doprinosi da dova bude primljena.   Kada su od Omera, r.a., tražili   da čini dovu za kišu, on se popeo   na minber i proučio ajet:   “Tražite oprost od Allaha; jer   On mnogo prašta. (Tražite oprost)   On će vam kišu obilatu slati!”   (Nuh, 10-11) A kada su neki od   prisutnih rekli: “Kamo sreće da   smo izašli na kišnu dovu”, Omer,   r.a., im je odgovorio: “Ja sam tražio   od Allaha, ono što će pokrenuti   oblake i prosuti kapi kiše!”   (Abdurrezzak, el-Musannef, 3/87)   Evza’i, rah., pripovijeda: “Izašli   smo da činimo kišnu dovu. Među   nama je bio Bilal b. Sa’d b. Ebi   Vekkas koji je proučio dovu. Na   početku, nakon što je izrekao   hvalu i zahvalu Uzvišenom Allahu,   upitao je: ‘O prisutni! Priznajete   li da ste griješnici?’ ‘Da, priznajemo’,   odgovoriše. Zatim nastavi:   ‘Allahu moj, mi smo čuli da si Ti   rekao: ‘Nema razloga da se išta   prigovara onima koji čine dobročinstva’   (Tevbe, 91) Evo mi priznajemo   da smo griješnici. Ako za   nas nema Tvoga oprosta, za koga   će biti? Allahu moj, oprosti nam!   Smiluj nam se! Pošalji nam kišu.’   Nakon toga je zajedno sa džematom   podigao ruke ka nebu, a kiša   je počela da pada istog trenutka.”   Dova i kader   Jedno od najčešćih pitanja vezano   za dovu je sljedeće: “Obzirom   da se ne može desiti ništa   što nije zapisano u kaderu, kakvu   korist može donijeti dova?”

Znaj da je otklanjanje belaja dovom   također Allahov, dž.š., kader.   Gledano sa tog aspekta, dova je   uzrok otklanjanja belaja, i ono što   privlači Allahov, dž.š., rahmet, isto   kao što štit odbija udare strijela,   isto kao što voda prouzrokuje rast   trave… Kako god se štit ispriječi   strijeli i odbije je, isto tako se i   dova ispriječi belaju i otkloni ga.   (Gazali, Ihja Ulumi’d-Din, 1/328)   Neki su pogrešno shvatili pitanje   kadera i napustili činjenje dove   govoreći da od nje nema koristi.   Takvo shvatanje je odraz velikog   neznanja i zablude, i oprečno je   stvarnosti. Ako bismo tako posmatrali   stvari, došli bismo do   zaključka da nema potrebe za   bilo kakvim sredstvom niti sebebom   (uzrokom). Tada bismo trebali   reći: “Ako je u kaderu zapisano da   budeš gladan, jeo ili ne jeo isto je.

Ako pak nije zapisano, jeo ili ne jeo   nećeš biti gladan”, ili “Ako je u kaderu   zapisano da imaš dijete, imat   ćeš ga, bez obzira da li imao ženu   ili ne. Ako nije zapisano nećeš ga   imati. Prema tome nema potrebe   da se ženiš!”   Moguće je navesti mnoštvo   primjera, međutim, je li moguće   da razuman čovjek kaže nešto   takvo? Čak su i životinje stvorene   sa tendencijom da se povode za   sebebima za koje je vezan njihov   opstanak. Obzirom da je tako,   ispostavlja se da su životinje pametnije   od ljudi pomenutog stava!   Neki pak idu još dalje pa, tobože   mudro, govore: “Zauzetost dovom   je samo ibadet. Allah, dž.š.,   će dati nagradu i sevap onom ko   Mu čini dovu. Ali dova nema nikakvog   utjecaja na ostvarenje onog   što se traži.” Prema mišljenju tih   “mudraca”, gledano sa aspekta   realizacije traženog, potpuno je   isto da li neko činio dovu, srcem   ili jezikom, ili je ne činio nikako!

A istina je zapravo sljedeća: Život   se ne sastoji samo od kadera   i dove, kao dvaju zasebnih komponenata.   Između kadera i dove   postoji konkretna veza. Ono što   je određeno u kaderu, određeno   je zajedno sa sebebima. Jedan od   tih sebeba je dova. Ono što je u   kaderu, nije neovisno od sebeba,   naprotiv ono postoji zajedno sa   sebebima. U kaderu kao da piše   “ako se povede za ovim sebebom   (ako se uradi ovo), desit će se ovo”.   Stoga, kada rob posegne za sebebom,   i uradi nešto, realizira se ono   što je u kaderu. Ako pak napusti   sebeb neće doći do realizacije.   To je kao, predodređenost da se   glad utaljuje hranom i pićem, da   usjevi niču nakon što se posiju, da   životinja umire usljed klanja itd.   Isto tako predodređeno je i da se   u Džennet ulazi činjenjem dobrih   djela, a u Džehennem činjenjem   loših. To je upravo ono što većina   ljudi ne razumije, zbog čega bivaju   lišeni dobrog ishoda.   Prema tome, dova je najjača vesila   (sredstvo). Uzmemo li u obzir   činjenicu da su neke stvari iz kadera   uslovljene dovom, odnosno   određene zajedno sa dovom, zaključit   ćemo da je veoma pogrešno   govoriti “dova je beskorisna”.

Govoriti takve riječi bilo bi isto što   i govoriti da nema koristi od jela,   pića ili bilo koje druge aktivnosti…   Među svim sebebima, ne postoji   ništa što je veće i korisnije   od dove.   Časni ashabi, r.anhum, su najbolje   poznavali Uzvišenog Allaha,   Njegova Poslanika, s.a.v.s., i vjeru   uopšte, i upravo iz tog razloga   oni su najviše od svih činili dovu.   Ispunjavali su, na najljepši način,   sve potrebne uslove i adabe dove.   Omer, r.a., je u borbi s neprijateljima   snagu crpio iz dove. Dova   je bila njegov najjači vojnik. Prijateljima   je uvijek govorio: “Nećete   ostvariti pobjedu svojom brojnošću.   Do pobjede možete doći   samo Allahovom podrškom”.   Onaj ko podrobno razmisli i   istinski shvati suštinu dove, ostvarit   će mnoge koristi. Neće se pozivati   na kader i propuštati prilike   zbog neznanja, nesposobnosti ili   nemara. Nesposobnost neće nazivati   tevekkulom. Naprotiv, onaj   ko ispravno shvati ovo suptilno   pitanje kader će odvraćati kaderom,   kaderu će se suprotstavljati   kaderom. Obični ljudi bivaju lišeni   znanja o toj tajni.   Prepreke dovi   Postoji mnogo faktora koji su   prepreka uslišenju dove. Jedna   od nevolja koje sprječavaju utjecaj   dove jeste robovo požurivanje,   tj. napuštanje dove zbog mišljenja   da mu dova nije primljena. Takav   čovjek liči na onog ko posije sjeme   ili drvo, zatim se brine o njemu i   zalijeva ga, a onda ga napusti ne   čekajući vrijeme zrijenja i berbe.

Resulullah, s.a.v.s., je rekao:   “Dova će vam biti primana,   sve dok ne budete požurivali i   govorili ‘činio sam dovu Gospodaru   ali mi je nije primio’.”   “Sve dok rob ne bude molio   ono što je grijeh ili ono što će   narušiti rodbinske odnose, i dok   ne bude požurivao, dova će mu   biti primljena.”   Upitali su ga: “O Allahov Poslaniče,   šta je to požurivanje?”,   pa je odgovorio: “Čovjek kaže,   ustrajno sam činio dovu ali mi   nije primljena. Zatim mu dosadi   da čeka na ostvarenje svoje želje   i prestane sa činjenjem dove.

Plemeniti Poslanik, s.a.v.s., je   također rekao da se neće primiti   dova onom ko jede haram. Sa’d b.   Ebi Vekkas, r.a., jedne prilike reče:   “O Allahov Poslaniče, čini dovu   Allahu, da me učini od onih kojima   se prima dova!”   Allahov Poslanik, s.a.v.s., mu   tada reče: “O Sa’d! Potrudi se da   ono što jedeš bude halal, pa ćeš   biti od onih čija je dova kabul!   Kunem se Onim u čijoj je ruci   Muhammedova duša, kada rob   pojede haram zalogaj, četrdeset   dana mu se ne prima nijedno   djelo. Za onog ko se hrani haram   hranom, ne priliči drugo do   džehennemska vatra.” (Taberani,   el-Kebir, 25/174-175)

Dakle, rečeno je da konzumiranje   hrane koja sadrži harame biva   prepreka uslišenju dove.   U nekim situacijama, također i   činjenje haram djela ili neizvršavanje   naređenih dužnosti, može biti   uzrokom neprimanja dove.   Dova u blagostanju,   odziv u teškoćama   Da bi dove u stanju teškoća,   oskudice i drugih nedaća bile primljene,   potrebno je mnogo činiti   dovu u danima blagostanja i izobilja.   Poslanik, s.a.v.s., je rekao:   “Upoznaj se sa Allahom u vrijeme   blagostanja, da bi te poznao   u vrijeme oskudice!” (Ahmed, el-   Musned, 5/19; Taberani, ed-Dua,   hadis br. 41)   Ako se rob u stanju blagostanja   čuva Allahovih, dž.š., zabrana,   pazi na Njegove granice i prava, to   znači da je sa svojim Gospodarom   ostvario posebno poznanstvo po   kojem ga Gospodar poznaje u danima   teškoće. U tim danima On je   blagodaran prema njemu i spašava   ga iz problema. To posebno poznanstvo   iz kojeg se rađa bliskost   i ljubav između roba i Rabba biva   uzrokom primanja dove. Poznanstvo   između Rabba i roba može   biti dvojako. Prvo je općenito poznanstvo,   zajedničko za sve vjernike,   nastalo kao rezultat imana.

Drugo je, posebno poznanstvo,   spomenuto u prethodno navedenom   hadisu. Takvo poznanstvo   podrazumijeva prekidanje srčane   veze sa svim, vezivanje srca samo   za Uzvišenog Allaha, bliskost s   Njim, spokoj sa zikrullahom, istinski   stid i strah.   To je zapravo ma’rifet (spoznaja)   za kojim čeznu arifi. Kao što reče   jedan od njih: “Siromasi među   stanovnicima dunjaluka su oni koji   odu sa dunjaluka, a da ne kušaju   ono što je najvrjednije na njemu.”   A kad ga upitaše: “Šta je to što   je najvrjednije na dunjaluku?”, on   im odgovori da je to marifetullah   (spoznaja Uzvišenog Allaha).   Dakle, iz takvog poznanstva rađaju   se muhabbet i bliskost, zbog   kojih dova biva primljena, zbog   kojih stiže pomoć u teškim situacijama.   I to je ujedno objašnjenje   hadisa u kojem se kaže: “Ko želi   da mu dova bude uslišana u teškim   trenucima, neka u danima   blagostanja obilno čini dovu!”   (Tirmizi, D’avat, 9). A obilno činjenje   dove u danima blagostanja   je istinsko robovanje Allahu, dž.š.   Dobra djela kao vesila

Ukoliko se prilikom upućivanja   dove dobra djela učine vesilom,   to će doprinijeti da dova bude   primljena. Kako se navodi u hadisu,   kada su tri čovjeka ostala   zatvorena u pećini, činili su dovu   spominjući kao vesilu dobra djela   koja su učinili radi Allahovog,   dž.š., zadovoljstva, nakon čega   im je Allah, dž.š., primio dovu.   (Buhari, br. 2215; Muslim, Zikir   ve Dua, 100)   Vehb b. Munebbih, rah., je rekao:   “Onaj ko nema dobrih djela a   upućuje dovu liči na onog ko baca   strijelu bez luka. Može li takav pogoditi   metu?” Također je rekao:   “Dobra djela, podižu dovu Allahu,   dž.š.”, a zatim je proučio ajet:   “Njemu se podižu lijepe riječi, i   dobro djelo On prima. A one koji   imaju loše namjere, čeka patnja   nesnosna, i njihovo spletkarenje   je rabota bezuspješna.” (Fatir,   10)

Omer, r.a., je rekao: “Bereketom   robovog čuvanja od Allahovih   zabrana, Gospodar mu prima dovu   i tespih.”   Muhammed b. Vasi, rah., je   rekao: “Ukoliko je rob posjednik   verâa (vrhunske pobožnosti), njemu   je dovoljno i malo dove.”

Dova kroz hadis  

Kunem se Onim u čijoj je moći moja duša, Uzvišeni   Allah bude ljut na roba, a rob Mu upućuje dovu,   pa je On ne primi. Rob ponovo čini dovu pa mu   je Allah opet ne primi. Zatim, rob ponovo moli, a   Uzvišeni Allah kaže melekima: ‘Moj rob nije činio   dovu nikome osim Meni. Budite svjedoci da sam   mu je primio!’”   (Taberani, ed-Dua, hadis br. 21; Ebu Nu’ajm, Hiljetu’l-evlija’, 6/208)  

Huzejfe, r.a., prenosi: “Dok sam klanjao namaz čuo   sam da neko čini sljedeću dovu: “Allahu moj! Sva   hvala pripada Tebi. Vlast je samo Tvoja. Ti si Vlasnik   svakog dobra. Sva javna i tajna djela će se na koncu   Tebi vratiti. Ti si vrijedan vječne hvale. Ti si svemu   kadar. Allahu moj! Oprosti mi sve grijehe koje sam   učinio, i sačuvaj me od činjenja grijeha. Opskrbi me   čistim djelima kojima si Ti zadovoljan!”   Nakon namaza prišao sam Poslaniku, s.a.v.s., i rekao   mu šta sam čuo. A on, s.a.v.s., mi je odgovorio:   “To je bio melek. Došao je da te poduči kako ćeš   činiti hvalu Uzvišenog Gospodara.”   (Ahmed, el-Musned, 38/389; Taberani, ed-Dua, hadis br. 1746)  

Uzvišeni Allah se ljuti na roba koji čini dovu a ništa   ne traži od Njega.”   (Buhari, el-Edebu’l-mufred, str. 229; Tirmizi, “Da’vat”, 2).   Samo dova može promijeniti kader, samo dobročinstvo   roditeljima može produžiti život.”   (Tirmizi, Kader, 6; Bezzar, el-Musned, 6/501; Taberani, ed-Dua, hadis br. 30).  

U svakom danu, robu muslimanu se prima po   jedna dova.”   (Ibn Ebi’d-Dunya, Husnu’z-Zan, str. 122; Taberani, ed-Dua, hadis br. 40).  

Doći će narod koji će pretjerivati u dovi. Dovoljno   ti je da dovu činiš riječima: Allahu moj! Podari   mi Džennet, podari mi djela i riječi koje vode u   Džennet. Utječem Ti se od Džehennema, i riječi i   djela koja vode u Džehennem!”   (Ahmed, el-Musned, 20/311; Ebu Ja’la, el-Musned, 5/248)  

Dove će vam se primati sve dok ne budete tražili   ono što je grijeh, ono što prekida rodbinske veze, i   dok ne budete požurivali.” Upitaše: “O Allahov Poslaniče!   Šta znači požurivati?”, a on, s.a.v.s., im odgovori:   “Govoriti: ‘Allahu, ja sam Ti činio dovu, Ti mi je nisi   primio’, zatim napustiti činjenje dove.”   (Buhari, Da’vat, 20; Muslim, Zikr ve’d-Dua, 90, 91, 92)  

Kada neko čini dovu za svog brata, meleki govore   ‘Neka Allah i tebi dadne to što tražiš!’”   (Muslim, Zikr ve’d-Dua, 86, 87; Ebu Davud, Salat, 364)  

Dova koja se najbrže prima je dova učinjena za   brata muslimana!”   (Buhari, el-Edebu’l-Mufred, str. 248; Tirmizi, Birr ve Sila, 50)   Allahu moj! Učini da se okoristim od onog što naučim,   poduči me onom što je korisno, i povećaj moje   znanje. Hvala Allahu na svakom stanju. Gospodaru   moj, utječem Ti se od stanja Džehenemlija!”   (Taberani, ed-Dua, hadis br. 1404)  

Allahu moj! Podari mi Svoju ljubav, ljubav onih koji   Tebe vole i djela koja vode do Tvoje ljubavi. Allahu   moj! Ljubav prema Tebi učini mi dražom od života,   dražom od bližnjih i od vode koju pijem!”   (Tirmizi, Da’vat, 73)  

Allahu moj! Molim te za svaki hajr znanog i neznanog.   Utječem ti se od zla svega znanog i neznanog!”   (Tajalisi, el-Musned, 3/148; Ibn Madždže, Dua, 4)

 

Časopis Semerkand, br. 100, Tema broja