Odvojio se od džemata
O jednom ashabu po imenu Sa’lebe postoji interesantna priča: Sa’lebe je došao kod Resulullaha, a.s., i rekao: “Allahov Poslaniče! Zamoli Allaha da me učini bogatim!” Na to je dobio odgovor: “Sa’lebe, malo imetka za kojeg neće nedostajati zahvalnosti je mnogo bolje od puno imetka za koji se ne može zahvaliti.” Međutim, Sa’lebe je bio uporan u svojoj želji, i obećao je: “Božiji Poslaniče! Kunem se Allahom koji te je poslao kao poslanika, ako se meni podari mnogo imetka, dat ću pravo svakome onome kome pripada.” Na to je Poslanik, a.s., učinio dovu za njega. Čovjek je prvo dobio jednu ovcu, zatim mu se brzo povećao broj stoke koju je posjedovao. Kada su mu medinski pašnjaci postali mali, preselio se u obližnju dolinu. Na kraju mu ni tolike livade nisu bile dovoljne. Sa’lebe je prethodno svaki namaz klanjao u džematu sa Pejgamberom, a.s. Međutim, kada su mu se pašnjaci proširili, počeo je samo dolaziti na džumu namaz. Kada su se još više proširili prestao je i na džumu dolaziti.
Poslanik, a.s., upitao je: “Šta je sa Sa’lebom?” Odgovorili su mu: “Njegovi pašnjaci su preplavili dolinu, ne može više stići u džemat.” Poslanik je tužno rekao: “Šteta za Sa’leba, velika šteta!” Poslanik mu je poslao dva službenika da od njega uzmu zekat. Sa’lebe je rekao: “To je porez!”, i ne udijelivši zekat poslao je službenike praznih ruku. Tad je spušten ajet: “Ima ih koji su se obavezali Allahu: ‘Ako nam iz obilja Svoga dade, udjeljivat ćemo, zaista, milostinju i bit ćemo, doista, dobri!’” (et-Tevbe, 75)
Sa’lebe, do koga je stigla takva vijest, uzeo je zekat od svoga imetka i donio ga Božijem Poslaniku. Međutim, nije mu bio primljen. Poslije njegov zekat nisu prihvatili ni hazreti Ebu Bekr niti hazreti Omer. Kada mu zekat nije primljen ni za vrijeme hazreti Osmana, preselio je.
Delailu’n-nubuvve, 5:289–92; Ibnu’l-Esir, Usdu’l-gabe, Bejrut,
1997, 1:272–73; Ibn Hadžer, el-Isabe fi temjizi’s-sahabe, Bejrut,
1995, 1:516–17.
