Jednog dana se Muavija, r.a., na skupu obratio Kurejšijama i ostalim prisutnim:
“Možete li me obavijestiti koji od vas je najbolji po ocu, majci, tetki, daidži, djedu i po nani?
Malik b. Adžlen, r.a., je ustao na noge i pokazavši na hz. Hasana rekao:
“Najbolji čovjek je ovaj”, a onda je dodao: “Njegov otac je Ali b. Ebu Talib, r.a., majka mu je Resulullahova, s.a.v.s., kćerka hz. Fatima, nana mu je hz. Hatidža, djed Muhammed, s.a.v.s., amidža hz. Džafer Tajjar, tetka po ocu hz. Ummu Hani, daidže i tetke po majci su mu hz. Pejgamberova djeca (…)”
U džematu nastade tišina. Niko nije progovarao. Jedan iz plemena Sehm ustade i upita hz. Hasana:
“Jesi li ti naredio Ibn Adžlenu da ovako govori?”, a Ibn Adžlen, r.a., reče:
“Ja sam samo rekao istinu. Niko ne može postići zadovoljstvo ljudi u griješenju prema Allahu, dž.š., osim onih koji su zapečaćeni nesretnici. Znajte dobro, sinovi Hašimovi su od najljepšeg mirisa i najjače ruke. Zar nije tako o Muavija?”
Hz. Muavija odgovori:
“Boga mi, tako je!”
